Zašto nema više muškaraca, kao što si ti? – upitala me je moja nekadašnja ljubavnica, po završetku aktivnog vodjenja ljubavi.
Nisam joj odgovorio, jer sam se žedno sladio njenim uzdasima, koji su lagano postajali sve plići. Udisao sam ih, sve dok se nisu stopili sa normalnim ritmom disanja. Tada sam nastavio da je mazim, kao da smo na početku, a ne na kraju ljubavne igre. Dopadalo mi se da osećam, pod svojim prstima, teksturu njene naježene kože, da dlanovima brišem njen znoj i upijam zaostale titraje mišića. Golicao sam je po vratu i izgovarao slatke besmislice u uho. Ona se zadovoljno izvijala, i znao sam da se osećala ženom više nego ikada pre.
I ja sam bio zadovoljan jer sam joj to priuštio. Zadovoljstvo žene je vrhunac muškosti. To nisu ni stečena zvanja, ni zaradjeni novac, ni ostvarene pozicije. Muškarac je najmoćniji kada pali i gasi vatre u stomaku jedne žene, kada joj poljupcima kupi varnice iz očiju, i kada zna da ju je naveo da se oseća kao boginja.
Spavalo mi se, jasno. Bio sam umoran i trom, ali me je u budnom stanju držalo pitanje moje ljubavnice. Zaista, zašto nema više muškaraca kojima je stalo do toga da usreće žene? Zašto su uglavnom sebični, nemaštoviti, lišeni osećaja za romantiku? Zašto su sami? Muškarci, osvajači, udvarači…
Ustao sam, kratko se istuširao, obukao beli frotirski mantil i izašao na terasu. U noći bez meseca su još snažnije sijala svetla Beograda. Vazduh je bio prohladan i svež, i prijatno je hladio moju, još uvek zagrejanu, kožu.
Pomislio sam na svoje prijatelje i zapitao se šta su radili, u tom trenutku. Za mnoge od njih sam mogao da pretpostavim da su bili sami, da su gledali fudbal zavaljeni na dvosedima, ispijali pivo i čekali da im se donese naručena pizza, koji nisu imali sa kim da podele.
Istovremeno su, i moje drugarice, bile same. Bez piva i pizze, ali verovatno zagledane u neke ljubavne filmove, u kojima su se odvijale priče kakve nisu mogle da se dožive u realnosti.
Zašto se ne spajaju, zapitao sam se? Zašto se ne traže i ne pronalaze? Kako je moguće da pristaju na to da žive bez ljubavi, bez intimnosti, bez nežnosti, bez strasti?
Bez nečijih ruku oko vrata, koje ih pozivaju da se vrate u krevet, kako bi zaspali zajedno.
Rekao sam svojoj ljubavnici da ću joj se pridružiti kasnije. Bio sam previše opterećen probudjenim dilemama, da bih mogao da spavam. I žalio sam, iskreno, sve usamljene muškarce i žene, koji propuštaju da budu ono što jesu. Dvoje, stvoreni za to da se stapaju, da postaju jedno.
Muškarci su prestali da se udvaraju, kao da su zaboravili kako se to radi. Kao da im više nije ni stalo. Setio sam se jedne rečenice, koju sam negde pročitao: da je pitanje dobrog vaspitanja udvarati se svakoj ženi. Bez krajnje namere, već u tolikoj meri da se ona oseti dobro. Da joj se izmami osmeh i ulepša dan.
Da se oseti kao dama, i da se ne pita zašto više nema džentlmena.
Otac me je od detinjstva učio da budem džentlmen. Planiram da sve naučeno, jednoga dana, prenesem na svog sina. Ali do tada…
Osetio sam jaku potrebu da pokušam da nešto promenim. Jedva sam se obuzdao da, sa svoje terase, viknem svetu! Budite džentlmeni! Ugadjajte ženama i udvarajte se ženama!
Morao sam, nekako, da prenesem tu poruku, što većem broju ljudi. Veoma brzo sam uvideo da je najbolji i najbrži način da to učinim preko društvenih mreža.
Seo sam za kompjuter, upalio cigaru, sipao viski, i počeo da pravim stranicu.
Tako sam od džetlmena postao Džentlmen.
www.dzentlmen.rs
Sada jedan od najposećenijih profila na instangramu @dzentlmen.rs
