Зашто нема више мушкараца, као што си ти? – упитала ме је моја некадашња љубавница, по завршетку активног водјења љубави.
Нисам јој одговорио, јер сам се жедно сладио њеним уздасима, који су лагано постајали све плићи. Удисао сам их, све док се нису стопили са нормалним ритмом дисања. Тада сам наставио да је мазим, као да смо на почетку, а не на крају љубавне игре. Допадало ми се да осећам, под својим прстима, текстуру њене најежене коже, да длановима бришем њен зној и упијам заостале титраје мишића. Голицао сам је по врату и изговарао слатке бесмислице у ухо. Она се задовољно извијала, и знао сам да се осећала женом више него икада пре.
[цаптион ид=“аттацхмент_1632″ алигн=“алигнноне“ wидтх=“2560″]
Миле Грозданић[/caption]
И ја сам био задовољан јер сам јој то приуштио. Задовољство жене је врхунац мушкости. То нису ни стечена звања, ни зарадјени новац, ни остварене позиције. Мушкарац је најмоћнији када пали и гаси ватре у стомаку једне жене, када јој пољупцима купи варнице из очију, и када зна да ју је навео да се осећа као богиња.
Спавало ми се, јасно. Био сам уморан и тром, али ме је у будном стању држало питање моје љубавнице. Заиста, зашто нема више мушкараца којима је стало до тога да усреће жене? Зашто су углавном себични, немаштовити, лишени осећаја за романтику? Зашто су сами? Мушкарци, освајачи, удварачи…
Устао сам, кратко се истуширао, обукао бели фротирски мантил и изашао на терасу. У ноћи без месеца су још снажније сијала светла Београда. Ваздух је био прохладан и свеж, и пријатно је хладио моју, још увек загрејану, кожу.
Помислио сам на своје пријатеље и запитао се шта су радили, у том тренутку. За многе од њих сам могао да претпоставим да су били сами, да су гледали фудбал заваљени на двоседима, испијали пиво и чекали да им се донесе наручена пизза, који нису имали са ким да поделе.
Истовремено су, и моје другарице, биле саме. Без пива и пиззе, али вероватно загледане у неке љубавне филмове, у којима су се одвијале приче какве нису могле да се доживе у реалности.
Зашто се не спајају, запитао сам се? Зашто се не траже и не проналазе? Како је могуће да пристају на то да живе без љубави, без интимности, без нежности, без страсти?
Без нечијих руку око врата, које их позивају да се врате у кревет, како би заспали заједно.
Рекао сам својој љубавници да ћу јој се придружити касније. Био сам превише оптерећен пробудјеним дилемама, да бих могао да спавам. И жалио сам, искрено, све усамљене мушкарце и жене, који пропуштају да буду оно што јесу. Двоје, створени за то да се стапају, да постају једно.
Мушкарци су престали да се удварају, као да су заборавили како се то ради. Као да им више није ни стало. Сетио сам се једне реченице, коју сам негде прочитао: да је питање доброг васпитања удварати се свакој жени. Без крајње намере, већ у толикој мери да се она осети добро. Да јој се измами осмех и улепша дан.
Да се осети као дама, и да се не пита зашто више нема џентлмена.
Отац ме је од детињства учио да будем џентлмен. Планирам да све научено, једнога дана, пренесем на свог сина. Али до тада…
Осетио сам јаку потребу да покушам да нешто променим. Једва сам се обуздао да, са своје терасе, викнем свету! Будите џентлмени! Угадјајте женама и удварајте се женама!
Морао сам, некако, да пренесем ту поруку, што већем броју људи. Веома брзо сам увидео да је најбољи и најбржи начин да то учиним преко друштвених мрежа.
Сео сам за компјутер, упалио цигару, сипао виски, и почео да правим страницу.
Тако сам од џетлмена постао Џентлмен.
www.ѕентлмен.рс
Сада један од најпосећенијих профила на инстанграму @ѕентлмен.рс
