,,Морамо се враћати на традицију, поготово у садашњем тренутку. Зашто? Зато што народ који не поштује своју традицију не може да претендује на опстанак. То је суштина бића сваког народа, сваке нације. Ако нема традиције, нема идентитета, а ја сам свој идентитет пронашла.” Катарина Стевановић
Катарина Стевановић је савремена, млада девојка, аутентични представник генерације којој припада. Њена велика предност је њено разумевање народног и традиционалног, јер је то део и стил њеног живота. Студира на Музичкој академији етномузикологију и етнокореологију, бави се етно певање, а свира и виолину и клавир. Катарина је неко ко се залаже за праве вредности, културу и обичаје нашег народа, а као таква свесна је да је њен задатак јако комплексан и интегралан изазов. Од недавно она је проглашена и за најлепшу девојку на престижном такмичењу Мисс Туризма Србије 2021, где ће представљати нашу земљу на планетарном такмичењу. Ова деветнаестоготишњакиња својом појавом оставља без текста, а шта је оно што краси њену личност прочитајте у наставку интервјуа.
Какав је био Ваш први контакт са музиком за коју сте се определили?
-Мој рођени брат Матеја је почео свирати фрулу са својих шест година, била сам неко ко је пратио његов рад и развојни пут и била упозната са свим детаљима. Управо је он био неко ко је и пробудио то у мени, ту искру. Отишла сам са њим и родитељима, на пријемни у његову нижу музичку школу, и помислила зашто и ја не бих нешто пробала. Иначе, долазим из једног села, Раванице, које је удаљено од Краљева неких 17км. и помислила сам када већ родитељи њега доводе, да бих могла и ја. Он је велики талент, и дан данас је тако, ниже велике успехе, тада нисам ни слутила да могу бити налик њему, била седми разред у основној школи. На пријемном сам сасвим случајно чула да неко у суседној учионици пева неку песму коју сам слушала само од страријих људи, али овог пута је то певала млада особа што је мене јако привукло. Отишла сам, положила пријемни и уписала нижу музичку на одсеку за традиционално певање и свирање у ОМШ ,,Стеван Мокрања” у Краљеву. Клавир сам почела свирати у музичкој школи, а виолина је нешто што разгаљује моју душу, и почела сам је свирати независно од школе. Тако је све почело, сасвим спонтано, и сасвим случајно, међутим све је то израсло у сада, много велику љубав, јер музика заиста јесте љубав.
Хоћете ли нам рећи нешто више о Вашем школовању, и објаснити колико је за Вас образовање важно?
-Наравно, јако је важно! По завршетку ниже музичке и основне школе уписала сам средњу музичку школу, иако су сви веровали да ћу уписати гимназију или медицинску, мој избор је била музика. Кроз цело средњошколско образовање стекла сам много знања на пољу етномузикологије, традиције и традиционалног певања, као и саме музике у било ком њеном облику. Стални концерти, фестивали и наступи су ми се допали и постали су моја свакодневница. У сваку песму коју бих отпевала сам се заљубљивала, знала како је настала, знала њену историју што ми је било фасцинантно. Одлучила сам да своје видике и своје знање проширим, а за то је најбоља прилика била на Музичкој академији, сада сам прва година на Факултету музичких уметности у Београду, где имам изузетну част да ми предају људи који су најбољи у овоме. Сматрам да је ово шанса коју никако не смем пропустити, шанса да упијам знање и надограђујем себе, јер на крају крајева знање је моћ.
С обзиром на то да знамо да се омладина не тако често одлучује на корак који сте Ви направили, можете ли нам рећи зашто баш етномузикологија?
-Људи који се не баве етномузикологијом и не знају много о њој. То је наука о традиционалној музици и о њеном друштвеном и културном контексту. Етномузикологију су ми пре свега приближили сви професори у основној и средњој музичкој школи, а сада и на факултету. Очаравајући и просто невероватан је осећај певати нешто што је настало пре ко зна колико година, када се ја још ни родила нисам. Још очаравајуће је знати како су људи тада живели, како и на који начин су песме настајале, под каквим околностима, а опет још фасцинантније је то преношење са генерације на генерацију, ,,с колена, на колено”. Волим све што је повезано са традицијом, и нашом културом, а етномузикологија ми управо то и пружа. Одлазак на терен, где је мој саговорник нека бака или дека, који ће ми о својим данима причати јако узбуђеним и срећним тоном и мене усрећује. Сазнање од таквих људи, отвара ми нове хоризонте. Све ово за шта се залажем желим да приближим свима, а пре свега младим људима!
Шта је оно што осетите када изађете на сцену и својим гласом почнете правити магију?
-Осећај када изађем на сцену и кроз песму, допрем до људи и заправо кажем све што сам желела је незаменљив осећај. То је заиста чаролија, чаролија која се из дана у дан све више повећава и на сваком наступу је све већа и већа. Знате, осећај постаје невероватан и када на лицу људи који су наспрам вас, видите сузе. Када видим да сам успела да допрем до њих, и да они испоље своја најдубља осећања тада знам да сам успела, и да ово за шта се залажем јесте права ствар.
Где проналазите мотивацију и звезду водиљу која Вас је довела до данашње позиције?
-Не сматрам да сам постигла нешто невероватно, баш напротив сматрам да тек треба да радим на себи и да се надограђујем. Мотивацију за све у животу проналазим у својим родитељима и брату, због њих сам оваква, а без њих ништа не би било као што сада јесте. Сву своју енергију црпим из куће, своје породице. Такође сматрам да је ту и мој оптимизам, и када падам, када више нема места оптимизму, ја увек тражим неку светлу тачку за коју се држим. Упорност и одговорност сматрам својим највећим врлинама.
За најлепшу девојку на престижном такмичењу Мисс туризма Србије 2020/21. годину под лиценцом Мисс Тоурисм Wорлд, одражном под слоганом „Лепота долази из Србије“, изабрана је Карарина. Она ће крајем године представљати нашу земљу на светском избору лепоте:
-Желим да људима широм света једноставним, искреним, комуникативним понашањем својственим људима мога краја, као и мојим осмехом, покажем да долазим из најлепше земље на свету. Да у тој земљи живе свестрани, способни, вредни људи, који поштују своју традицију и њоме се поносе. Да се у њој рађају и расту здрава деца, да постоје девојке које се умивају чистом изворском водом и да су потпуно природне и лепе. Хоћу да покажем да у мојој земљи живе срдачни и гостопримљиви људи, да је Србија место богате културе и дуге традиције. Да девојке умеју да носе и народну ношњу и вечерњу, коктел хаљину. Да свака жена у Србији може бити у истом тренутку и домаћица, и дама и мајка. Лепоту Србије дочарала бих и песмом, највернијим изразом историјски акумулираног и обликовног културног наслеђа. Максимално ћу да се посветим титули најлепше девојке туризма, јер то сматрам великом одговорношћу према својој земљи.
Знамо колико су за Вас култура и традиција битне, а која би била Ваша порука младима?
-Сматрам да народ који не зна своју прошлост не разуме садашњост и нема будућност. Морамо се враћати на традицију, поготово у садашњем тренутку. Зашто? Зато што народ који не поштује своју традицију не може да претендује на опстанак. То је суштина бића сваког народа, сваке нације. Ако нема традиције, нема идентитета, а ја сам свој идентитет пронашла. Младим људима желим рећи да се никако не треба стидети своје традиције, да итекако треба да знамо ко су нам преци, јер ми смо захваљујући свима њима овде где смо сада. Девојкама бих поручила да се не стиде народне ношње, и да теже ка природности, јер ја сам увек за природност.
