Intervju: Katarina Stevanović

0
110

,,Moramo se vraćati na tradiciju, pogotovo u sadašnjem trenutku. Zašto? Zato što narod koji ne poštuje svoju tradiciju ne može da pretenduje na opstanak. To je suština bića svakog naroda, svake nacije. Ako nema tradicije, nema identiteta, a ja sam svoj identitet pronašla.” Katarina Stevanović

Katarina Stevanović je savremena, mlada devojka, autentični predstavnik generacije kojoj pripada. Njena velika prednost je njeno razumevanje narodnog i tradicionalnog, jer je to deo i stil njenog života. Studira na Muzičkoj akademiji etnomuzikologiju i etnokoreologiju, bavi se etno pevanje, a svira i violinu i klavir. Katarina je neko ko se zalaže za prave vrednosti, kulturu i običaje našeg naroda, a kao takva svesna je da je njen zadatak jako kompleksan i integralan izazov. Od nedavno ona je proglašena i za najlepšu devojku na prestižnom takmičenju Miss Turizma Srbije 2021, gde će predstavljati našu zemlju na planetarnom takmičenju. Ova devetnaestogotišnjakinja svojom pojavom ostavlja bez teksta, a šta je ono što krasi njenu ličnost pročitajte u nastavku intervjua.

 

Kakav je bio Vaš prvi kontakt sa muzikom za koju ste se opredelili?

-Moj rođeni brat Mateja je počeo svirati frulu sa svojih šest godina, bila sam neko ko je pratio njegov rad i razvojni put i bila upoznata sa svim detaljima. Upravo je on bio neko ko je i probudio to u meni, tu iskru. Otišla sam sa njim i roditeljima, na prijemni u njegovu nižu muzičku školu, i pomislila zašto i ja ne bih nešto probala. Inače, dolazim iz jednog sela, Ravanice, koje je udaljeno od Kraljeva nekih 17km. i pomislila sam kada već roditelji njega dovode, da bih mogla i ja. On je veliki talent, i dan danas je tako, niže velike uspehe, tada nisam ni slutila da mogu biti nalik njemu, bila sedmi razred u osnovnoj školi. Na prijemnom sam  sasvim slučajno čula da neko u susednoj učionici peva neku pesmu koju sam slušala samo od strarijih ljudi, ali ovog puta je to pevala mlada osoba što je mene jako privuklo. Otišla sam, položila prijemni i upisala nižu muzičku na odseku za tradicionalno pevanje i sviranje u OMŠ ,,Stevan Mokranja” u Kraljevu. Klavir sam počela svirati u muzičkoj školi, a violina je nešto što razgaljuje moju dušu, i počela sam je svirati nezavisno od škole. Tako je sve počelo, sasvim spontano, i sasvim slučajno, međutim sve je to izraslo u sada, mnogo veliku ljubav, jer muzika zaista jeste ljubav.

Hoćete li nam reći nešto više o Vašem školovanju, i objasniti koliko je za Vas obrazovanje važno?

 

-Naravno, jako je važno! Po završetku niže muzičke i osnovne škole upisala sam srednju muzičku školu, iako su svi verovali da ću upisati gimnaziju ili medicinsku, moj izbor je bila muzika. Kroz celo srednjoškolsko obrazovanje stekla sam mnogo znanja na polju etnomuzikologije, tradicije i tradicionalnog pevanja, kao i same muzike u bilo kom njenom obliku. Stalni koncerti, festivali i nastupi su mi se dopali i postali su moja svakodnevnica. U svaku pesmu koju bih otpevala sam se zaljubljivala, znala kako je nastala, znala njenu istoriju što mi je bilo fascinantno. Odlučila sam da svoje vidike i svoje znanje proširim, a za to je najbolja prilika bila na Muzičkoj akademiji, sada sam prva godina na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, gde imam izuzetnu čast da mi predaju ljudi koji su najbolji u ovome. Smatram da je ovo šansa koju nikako ne smem propustiti, šansa da upijam znanje i nadograđujem sebe, jer na kraju krajeva znanje je moć.

S obzirom na to da znamo da se omladina ne tako često odlučuje na korak koji ste Vi napravili, možete li nam reći zašto baš etnomuzikologija?

 

-Ljudi koji se ne bave etnomuzikologijom i ne znaju mnogo o njoj. To je nauka o tradicionalnoj muzici i o njenom društvenom i kulturnom kontekstu. Etnomuzikologiju su mi pre svega približili svi profesori u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, a sada i na fakultetu. Očaravajući i prosto neverovatan je osećaj pevati nešto što je nastalo pre ko zna koliko godina, kada se ja još ni rodila nisam. Još očaravajuće je znati kako su ljudi tada živeli, kako i na koji način su pesme nastajale, pod kakvim okolnostima, a opet još fascinantnije je to prenošenje sa generacije na generaciju, ,,s kolena, na koleno”. Volim sve što je povezano sa tradicijom, i našom kulturom, a etnomuzikologija mi upravo to i pruža. Odlazak na teren, gde je moj sagovornik neka baka ili deka, koji će mi o svojim danima pričati jako uzbuđenim i srećnim tonom i mene usrećuje. Saznanje od takvih ljudi, otvara mi nove horizonte. Sve ovo za šta se zalažem želim da približim svima, a pre svega mladim ljudima!

 

 

Šta je ono što osetite kada izađete na scenu i svojim glasom počnete praviti magiju?

 

-Osećaj kada izađem na scenu i kroz pesmu, doprem do ljudi i zapravo kažem sve što sam želela je nezamenljiv osećaj. To je zaista čarolija, čarolija koja se iz dana u dan sve više povećava i na svakom nastupu je sve veća i veća. Znate, osećaj postaje neverovatan i kada na licu ljudi koji su naspram vas, vidite suze. Kada vidim da sam uspela da doprem do njih, i da oni ispolje svoja najdublja osećanja tada znam da sam uspela, i da ovo za šta se zalažem jeste prava stvar.

 

Gde pronalazite motivaciju i zvezdu vodilju koja Vas je dovela do današnje pozicije?

 

-Ne smatram da sam postigla nešto neverovatno, baš naprotiv smatram da tek treba da radim na sebi i da se nadograđujem. Motivaciju za sve u životu pronalazim u svojim roditeljima i bratu, zbog njih sam ovakva, a bez njih ništa ne bi bilo kao što sada jeste. Svu svoju energiju crpim iz kuće, svoje porodice. Takođe smatram da je tu i moj optimizam, i kada padam, kada više nema mesta optimizmu,  ja uvek tražim neku svetlu tačku za koju se držim. Upornost i odgovornost smatram svojim najvećim vrlinama.

 

Za najlepšu devojku na prestižnom takmičenju Miss turizma Srbije 2020/21. godinu pod licencom Miss Tourism World, odražnom pod sloganom „Lepota dolazi iz Srbije“, izabrana je Kararina. Ona će krajem godine predstavljati našu zemlju na svetskom izboru lepote:

 

-Želim da ljudima širom sveta jednostavnim, iskrenim, komunikativnim ponašanjem svojstvenim ljudima moga kraja, kao i mojim osmehom, pokažem da dolazim iz najlepše zemlje na svetu. Da u toj zemlji žive svestrani, sposobni, vredni ljudi, koji poštuju svoju tradiciju i njome se ponose. Da se u njoj rađaju i rastu zdrava deca, da postoje devojke koje se umivaju čistom izvorskom vodom i da su potpuno prirodne i lepe. Hoću da pokažem da u mojoj zemlji žive srdačni i gostoprimljivi ljudi, da je Srbija mesto bogate kulture i duge tradicije. Da devojke umeju da nose i narodnu nošnju i večernju, koktel haljinu. Da svaka žena u Srbiji može biti u istom trenutku i domaćica, i dama i majka. Lepotu Srbije dočarala bih i pesmom, najvernijim izrazom istorijski akumuliranog i oblikovnog kulturnog nasleđa. Maksimalno ću da se posvetim tituli najlepše devojke turizma, jer to smatram velikom odgovornošću prema svojoj zemlji.

 

Znamo koliko su za Vas kultura i tradicija bitne, a koja bi bila Vaša poruka mladima?

 

-Smatram da narod koji ne zna svoju prošlost ne razume sadašnjost i nema budućnost. Moramo se vraćati na tradiciju, pogotovo u sadašnjem trenutku. Zašto? Zato što narod koji ne poštuje svoju tradiciju ne može da pretenduje na opstanak. To je suština bića svakog naroda, svake nacije. Ako nema tradicije, nema identiteta, a ja sam svoj identitet pronašla. Mladim ljudima želim reći da se nikako ne treba stideti svoje tradicije, da itekako treba da znamo ko su nam preci, jer mi smo zahvaljujući svima njima ovde gde smo sada. Devojkama bih poručila da se ne stide narodne nošnje, i da teže ka prirodnosti, jer ja sam uvek za prirodnost.

 

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Molimo Vas unesite Vaše ime