Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим док се не поклоним местима на којим су стајале пречисте стопе Спаситеља мога.
Колико је била велика љубав Светога Саве Немањића према вери Христовој и Светој земљи, овоземаљској Христовој отаџбини, види се из изговорених речи које су записилали писци житија Сетога Саве – Доментијан и Теодосије. Српска поклоничка хроника је дуга осам векова и почиње са првим путовањем Светога Саве у Свету земљу. Духовни додири Срба и Свете земље су трајни и нераскидиви. Повод за поклоничка путовања или пихватање значаја Свете земље, Срби су вазда осећали као најсушнију потребу. То је уједно и завештање првог архиепископа српског, Светог Саве. Српско поклоничко путовање – хаџилук у Свету земљу је један од најлепших пупољака нашег Светосавља. Сваки Србин треба да зна да је одласком у Свету земљу, Јерусалим, преузео на своја леђа велики крст и послушање, али част и дар која нас Србе чини оним што јесмо. То је наш Светосавски завет – останимо му верни до краја. У периоду средњег века, ни једна европска династија није имала боље везе са Светом земљом од Свете династије Немањића. Па и касније када су Срби пали у турско ропство хрлили су српски монаси, световни људи на поклоњење у Свету Земљу, не заборавивши завештање Светога Саве. Са првим и другим поклоничким путовањем Светога Саве у Свету земљу сем што се сматрају за почетак српског поклоништва, сматрају се и за почетак српског задужбинарства и ктиторства. Свети Сава је први задужбинар у Светој земљи из рода српскога.
Текст уредио: Јован Петровиц
