Neću dati sna očima svojim, ni pokoja kolenima svojim dok se ne poklonim mestima na kojim su stajale prečiste stope Spasitelja moga.
Koliko je bila velika ljubav Svetoga Save Nemanjića prema veri Hristovoj i Svetoj zemlji, ovozemaljskoj Hristovoj otadžbini, vidi se iz izgovorenih reči koje su zapisilali pisci žitija Setoga Save – Domentijan i Teodosije. Srpska poklonička hronika je duga osam vekova i počinje sa prvim putovanjem Svetoga Save u Svetu zemlju. Duhovni dodiri Srba i Svete zemlje su trajni i neraskidivi. Povod za poklonička putovanja ili pihvatanje značaja Svete zemlje, Srbi su vazda osećali kao najsušniju potrebu. To je ujedno i zaveštanje prvog arhiepiskopa srpskog, Svetog Save. Srpsko pokloničko putovanje – hadžiluk u Svetu zemlju je jedan od najlepših pupoljaka našeg Svetosavlja. Svaki Srbin treba da zna da je odlaskom u Svetu zemlju, Jerusalim, preuzeo na svoja leđa veliki krst i poslušanje, ali čast i dar koja nas Srbe čini onim što jesmo. To je naš Svetosavski zavet – ostanimo mu verni do kraja. U periodu srednjeg veka, ni jedna evropska dinastija nije imala bolje veze sa Svetom zemljom od Svete dinastije Nemanjića. Pa i kasnije kada su Srbi pali u tursko ropstvo hrlili su srpski monasi, svetovni ljudi na poklonjenje u Svetu Zemlju, ne zaboravivši zaveštanje Svetoga Save. Sa prvim i drugim pokloničkim putovanjem Svetoga Save u Svetu zemlju sem što se smatraju za početak srpskog pokloništva, smatraju se i za početak srpskog zadužbinarstva i ktitorstva. Sveti Sava je prvi zadužbinar u Svetoj zemlji iz roda srpskoga.
Tekst uredio: Jovan Petrovic
