Zdrav si. Od Boga ti zdravlje. Rakija Bosiljčić za ponos Srbije i Dijaspore

0
198

Glumac “Igre sudbine“, Milan Bosiljčić, ne krije da gaji strast prema rakiji, a sada je odlučio da uloži u porodični biznis u kome prave samo šljivovicu i nijednu drugu vrstu rakije. Na početku razgovora, Milan je objasnio kako se rodila ideja za pravljenje rakije.

Preci iz Užica su se time bavili još pre 820 godina. Imali su svoje utvrđenje, tako je i nastao zamak na tom mestu kao omaž našim precima. Brat iz Amerike je imao želju da mesto naših predaha oplemenimo, a meni je prepustio da taj posao vodim, jer on nije toliko često u Srbiji. Rado sam to preuzeo na sebe i rakija koju mi pravimo proizvodi se preko 20 godina. Od rakije proizvodimo samo šljivovicu koja se čuva po posebnoj recepturi i u buradima. Sada je već postala premium brend.

Nismo želeli o tome javno da pričamo. Sve smo radili u tišini. Vreme je da sada svi znaju za naš imidž, jer je naša porodica imala tradiciju, kao i poštovanje svih ljudi. Milan Bosiljčić, moj čukun deda, bio je poslanik u Kraljevini Srbiji. I sam Kralj Aleksandar je krstio decu u našoj porodici. Ono što imamo kao saznanje, jeste da se Kralj Petar sprijateljio sa našim precima. Nemci su nam nažalost sve spalili u prošlosti. Nemačka ekspidicija je popalila sve šljivike i destilerije, nakon toga su nam komunisti sve oduzeli. Ostali smo pod jednom krošnjom, od toga su moj otac, stric, tetka i pokojna baka počeli da stvaraju sve iznova – ističe sa ponosom Bosiljčić koji je istakao da je rakija njegove porodice vrhunska.

– Pored toga što je vrhunska rakija koju su naši preci radili, morali smo sa modernizacijom tehnologije da idemo napred. Ja vodim čitavu priču oko rakije, ali naravno da postoje tehnolozi koji se pitaju za skoro sve što je vezano za recepturu i pravljenje. Vrlo često uzmem kvadove i obiđem delove gde sam nastao i taman se podsetim ko su mi preci. U ono vreme ste morali krvnički da radite kako biste zaradili neki novac. Ko god od poljoprivrede živi, znajte da je radan čovek

Vlasnik rudnika iz Arizone hiljadama stabala šljiva oživeo zavičaj

Biznismen Radomir Rej Bosiljčić (64) u rodnom selu Gorjani kod Užica ulaže u proizvodnju rakije, a spreman je i da komšijama finansijski pomogne kako bi se uključili u ovaj posao.

Gorjani kod Užica – U brdima sela Gorjani, iznad magistrale između Užica i Požege, bilo je živo minulih dana u domaćinstvu Bosiljčića. Spremalo se 1.000 flaša domaće rakije (ima tu stare i 15 godina) za prvi izlazak na tržište i za predstavljanje na Sajmu turizma u Beogradu.

www.citymarketingservice.rs

Posao je nadgledao gazda domaćinstva Radomir Rej Bosiljčić (64), koji je za ovu priliku doputovao iz Amerike, gde živi već četiri decenije. Rođen je u brdima Gorjana, ostvario američki san, ali nije dopustio da mu zavičaj propada. Uredio je nekad zapušteno domaćinstvo, podigao veliki kameni zamak i druge građevine, napravio savremenu destileriju, zasadio šljivik sa 5.500 stabala. Kaže da već ima rakije „u starenju” da napuni 70.000 boca. Uskoro će i na evropske sajmove, a dogodine na američko tržište, u Kaliforniju.

Nudi i komšijama da im finansira kupovinu sadnica šljiva i da imanja pretvore u šljivike, a obezbediće im plasman. Kaže, cilj mu nije samo da komšije zarade već i održe svoja imanja, da im budu isplativa. Pomogao im je u asfaltiranju puta kroz selo – koliko oni svi skupe, on doda još toliko.

Radomir, u Americi Rej Bosiljčić, živi u Feniksu i vlasnik je uspešne kompanije u Arizoni. Nije mu teret ni da pet-šest puta godišnje dođe u rodno selo. Od 1993. godine, kada je iz SAD prvi put došao u posetu zavičaju, ovde je dolazio 114 puta.

Rođen je u kući sagrađenoj 1920, u kojoj danas živi njegov otac Mikajlo, kome je 91 godina. Pored je kameno zdanje površine 800 kvadrata, koje je Radomir sa 36 kamenorezaca podizao od 2003. do 2005. U domaćinstvu su i drugi noviji objekti, te mala i veća destilerija. Ispred je vinograd, a flaširaju svoje vino.

– Školu za metalca završio sam u Užicu, kratko radio u sevojničkoj Valjaonica bakra. Krajem sedamdesetih počeo sam u Kolubari da radim s privatnicima u niskogradnji, na građevinskim mašinama. U Lazarevcu sam se oženio Ljiljanom i dobili smo tri kćeri. Tu je rođena najstarija Katarina, a Andrijana i Jasmina kasnije u Americi. Početkom osamdesetih s porodicom odlazim preko „bare”, u Čikago. Odmah sam shvatio da je Amerika država za mene. Ipak, Čikago nije bio pogodan za spoljne građevinske radove, tamo je ili previše hladno ili pretoplo, pa sam tražio gde bih taj posao mogao da radim cele godine. Izabrao sam Arizonu, koja je najsuvlja, uvek je preko 20 stepeni. Spakovali smo se, prešli 3.000 kilometara i preselili se u Feniks – kazuje za naš list Radomir Rej.

Tu je prvo bio pomoćnik majstoru koji je radio ugradnju mermera, da bi posle šest meseci vodio grupu od 15 radnika. Nakon dve godine otvorio je svoju kompaniju za ugradnju kamena, oblaganje fasada. Radio je po 16 sati dnevno, sedam dana u nedelji.

– Posle nekoliko godina otvorio sam svoje prvo stovarište građevinskog materijala u Las Vegasu i napredovao. Počeo sam da se interesujem za rudnike kamena, koji su nekada bili aktivni, pa zatvoreni. Jedan od prvih kupljenih bio je rudnik oniksa, redak u svetu, dugo zatvoren. Otkupio sam ga 1995. za milion dolara. Moja kompanija tada je već imala preko 200 zaposlenih i veliki obrt. Mada su u časopisima pisali da tu više nema oniksa, doveo sam iz Italije poznatog geologa da prati vađenje uzoraka. Posle dve nedelje ispostavilo se da na tom imanju od 200 hektara ima tri i po miliona tona kvalitetnog kamena. Pun pogodak za mene. Sada u Arizoni, Nevadi i Nju Meksiku imam 18 rudnika mermera, travertina, peščara, taj sa oniksom. Snabdevamo obrađenim kamenom 320 kompanija u SAD. „Volstrit džornal” me je 2002. svrstao među 12 kandidata za biznismena godine. Uspešne su nam i ćerke: Katarina radi u kompaniji, Andrijana je studirala dizajn i ima posao u Los Anđelesu, a Jasmina je završila srednju školu. Imamo i unuke – priča nam u Gorjanima biznismen iz Feniksa, grada u kome sada živi oko 15.000 Srba.

Tako je, kaže, ostvario američki san, a onda mu je ostalo da ostvari i srpski san, da oživi zavičaj. Kad je 1993. došao u rodni kraj, domaćinstvo je bilo zapušteno, prilazni putevi propali. Rešio je da to uredi i unapredi. Podigao je objekte i destileriju kapaciteta 200 tona šljive, koja se tu prerađuje u rakiju. U želji da u zavičaju provodi penzionerske dane, rešio je 2000. godine da na imanju zasadi šljive.

– Još su naši preci Avram i Joksim Bosiljčić 1820. proizvodili rakiju za prodaju. Iz kuće tih davnih predaka kasnije se na razne strane odselilo 27 porodica Bosiljčića. Igrom slučaja, meni je pripalo ovo imanje, pa sam pre tri godine napravio prvi skup, kada se okupilo 150 Bosiljčića iz raznih mesta. Kada je berba šljiva, napravimo mali festival, okupljamo se i družimo – priča Radomir i dodaje kako je plan da do kraja godine ovde bude ukupno 10.000 stabala na 15 hektara.

– Angažovao sam stručnjake, vrsni tehnolog Kostadin Mihailović, predsednik žirija na „Rakijadi” u Šljivovici, preneo je na ovo imanje i destileriju znanje koje je sticao celog radnog veka. Proizvodnju i čitavo domaćinstvo vodi inženjer Dušan Rajevac, a moj rođak Milan Bosiljčić, glumac, zadužen je za marketing. Planiramo ove godine da napunimo 10.000 flaša za tržište. Ako selo bude prihvatilo da se zasadi što više voća, cilj je da buduća proizvodnja dostigne milion litara – navodi Radomir Rej, ističući kako smatra da je vraćanje duga zavičaju – moralna obaveza.

– To bi trebalo da bude obaveza svih Srba koji su otišli u svet, da znanja koja tamo steknu donesu u svoj kraj. Moj prijatelj, bogati Amerikanac iz Nevade, imao je običaj da kaže – najvažnije je uspeti u životu, a ostati čovek. Svakom ko je čovek važno je da ne zaboravi korene i zavičaj. Smatram da su nam imanja zalog da možemo da preživimo. Kao naši stari, koje nijedna kriza nije mogla da uništi.

RADOMIROV SRPSKO-AMERIČKI SAN: U SAD je vlasnik 18 rudnika, a u Srbiji pravi rakiju!

Pre gotovo četiri decenije Radomir Bosiljčić je iz rodnog sela Gorjana kod Užica krenuo u američku neizvesnost. Radom i znanjem postao je vlasnik 18 rudnika kamena i fabrike u Arizoni. Kaže, ostvario mu se američki san. Ipak, zavičaj ne zaboravlja.

Plave se šljivici puni roda na 10 hektara imanja Bosiljčića. Vreme da se šljiva priprema za rakiju. Uz radnike među zavičajnim šljivama je, sve dok sezona traje, i Radomir. Izbor šljive na porodičnom imanju bio je i iz sentimentalnih razloga, jer se tu rakija pravi već dva stoleća, ali i praktičnih, naučenih u Americi.

Proizvod koji može da čeka kupca, a drugo napravi se imanje koje je samoodrživo, jednostavno neće biti na mom teretu na tom finansijskom delu nego će finansirati samo sebe, a usput će da zaposli nekih desetak ljudi koji već rade i sezonski tu ima 20-30 ljudi – objašnjava za RTS Radomir Rej Bosiljčić.

Prvi paketi već su otišli za Australiju, u planu su obe Amerike i, naravno, domaće tržište. Nova poslovna šansa je, smatra, i za druge koji su naučili kako funkcioniše zapadni ekonomski sistem ulaganja u imanja.

-Zašto bi servirali viski u Srbiji, pa neka ga serviraju u Engleskoj, tamo gde pripada, a mi imamo našu rakiju koje su se verovatno ranije malo i stideli, ali sad se to menja – poručuje Radomir Rej Bosiljčić.

I nije mu problem da dvadesetak sati leti ili vozi od Arizone do Gorjana, više od 100 puta, iako je u dilemi gde pripada više.

-Meni je lepo i tamo i ovamo – ističe Radomir.

Već priprema zemljište za novi šljivik na pet hektara, a komšijama će pokloniti sadnice, uz stručnu pomoć i zagarantovan otkup, kako bi u Gorjanima postao najveći srpski šljivik.

I američki prijatelji često skoknu da vide šta to Rej tamo negde radi, a unuci rado dolaze tu gde je sagradio i zamak od kamena koji će do proleća biti spreman da primi i goste.

izvor:serbiantimes,politika.rs,espreso.rs