Kako je frula jedan od instrumenata koji je veoma dugo prisutan u tradicionalnoj muzičkoj
praksi Srba, odlučila sam da se pozabavim upravo njom. S tim u vezi moj brat Mateja
Stevanović mi je idealan subjekt za razgovor o ovoj temi, budući da je on frulaš, ali i učenik
SMŠ ,,Stevan Mokranjac” u Kraljevu, na Odseku za srpsko tradicionalno pevanje i sviranje.
Autobiografski iskaz mog sagovornika svedoči o stavovima koji su vezani za muzičko
izražavanje putem frule i sve ono što je moj sagovornik proživeo tokom profesionalizacije na ovom instrumentu. Da je Mateja produkt savremene frulaške prakse potvrđuje i to šta je
njegova centralna vrednost u obrazovanju. U školi se uči pravilno i ispravno, i to je nešto što bi on savetovao svakome budućem frulašu za sam početak. Frulaška praksa, onakva kakva je danas u okvirima obrazovnog sistema Republike Srbije, iznedrila je baš jednog profilisanog frulaša kao što je Mateja.
S obzirom da sam zajedno sa njim prolazila kroz svaku fazu njegovog razvoja, i sama sam se neosetno približila tradicionalnoj muzici i svemu onome što je blisko povezano sa njom.
Znate, kada dete koje ima samo pet godina prepozna pravu muziku, prave vrednosti i pronađe sebe u njoj, onda to prosto i vas mami da bar date sebi prostora da razmislite o tome, a možda čak i krenete njegovim stopama. Mateja je u meni to probudio, tu iskru i tu želju da se zalažem za prave stvari i težim ka ovome što danas radim. To je čuvanje od zaborava svih tih dragocenih stvari koje mi kao narod posedujemo. Kakav je početak te njegove ljubavi saznajte u nastavku intervjua.
Kako se pojavila želja za ovim instrumentom, a kasnije i ljubav prema fruli?
-Ako se sećaš, ti si kada sam ja imao pet godina igrala folklor. Gledao sam kako te mama
oblači u narodnu nošnju i kači ti po kosi neke crvene cvetiće. Bila si baš lepa! Ti si otišla i ja
sam gledao za tobom, tada su mi mama i deda obećali da ćemo ići da te gledamo na koncert, i sećam se bio sam baš srećan. Sećam se da sam se radovao jer mi je mama rekla da ću se i slikati sa tobom… …Video sam te u gomili dece obučenih u narodnu nošnju, kao da je juče bilo, sećam se kako sam tada posmatrao svoju majicu i šorts, kao da ti nisam pripadao. Svi ste igrali, i bilo je mnogo lepo. Onda je na binu izašao neki čovek, a sada već znam da je to bio Pavle Obradović frulaš. Držao je u ruci tada za mene parče drveta valjkastog oblika. Kada sam video da on prstima i uz pomoć usana proizvodi zvuk, stegao sam mamu za ruku, ona se i danas seća tog stiska. Podigla me je da mogu bolje da vidim…“ Mateju je zaintrigirao zvuk frule, kao i sama njena pojava, što je uticalo da se u ovaj instrument zaljubi na prvi pogled.
Kada je izašao sa bine, deda me je odveo kod tog čoveka koji je svirao. On mi je dao u ruke svoj instrument od drveta i rekao mi da se zove frula. Tako sam se prvi put upoznao sa njom. Dozvolio mi je da sviram, znam da sam duvao u nju i da sam dobio aplauz. Čika Pavle je tada rekao dedi da je siguran da sam veoma nadaren za frulu, i da s obzirom na to da on poznaje mnogo frulaša, siguran je da ću biti jednog dana među prvih pet. Naš deda se tog dana dogovorio sa čika Pavlom da počne da pravi frulu za mene. Sećam se da su mama i tata mnogo kritikovali dedu što daje novac za to i govorili mu da mi kupi frulu od plastike, misleći da je to samo jedan moj hir. Tada sam shvatio da je frula koju ću dobiti od dede izuzetno vredan poklon. Svakog dana sam pitao mamu da li je frula gotova. Kada je došao dan da je uzmem bio sam najsrećniji dečak na svetu. Bila je prelepa, sveže ofarbana, od šljivovog drveta, i majstor je rekao da mu je tako lepo išlo pravljenje moje frule. Duvao sam u nju i dobijao nepravilne tonove koji su svima izgledali smešno, ali meni nisu.
Koliko je obrazovanje i sama nadogradnja znanja važna dobar primer nam daje
Mateja: -Pavle Obradović nas je uputio na dugogodišnjeg direktora muzičke škole „Stevan
Mokranjac“ u Kraljevu, profesora Miloja Lazovića. Smatrao je da treba da se obrazujem od
prvog dana i frulu sviram po notama i pravilno. Ja sve to prihvatam sa oduševljenjem. Upoznajem svog budućeg profesora i kreće moje ozbiljno druženje sa frulom, uz njegovu
nesebičnu pomoć. Do današnjeg dana, a prošlo je punih devet godina od tada, frula i ja smo neraskidivi spoj.
Da li je bilo teško, koliko je bilo odricanja, truda i zalaganja, za uspeh koji si postigao i
još uvek postižeš?
-Živimo na selu, i udaljeni smo od grada, trebalo je da idem dva puta nedeljno kod profesora na časove. Sećam se da je tata rekao da nije bitno koliko košta, da će on zaraditi novac i za putovanja i za časove, a da je mama tu da me vozi i da uči sa mnom. S obzirom da nisam znao slova, nisam umeo ni note da čitam. Mama se dosetila pa mi je sa flomasterom na prstu nacrtala cvetić kao notu C, deda Milove brkove kao notu D, ekser kao notu E i tako redom.
Na svakom času je pisala šta profesor kaže. Kući mi je to isto čitala više puta i ja sam tako
učio. Moj profesor Miloje je bio veoma strog i tačan čovek. Domaći koji mi zada uvek sam
morao da naučim. Bile su to male kratke pesmice, i obavezno po nekoliko pitanja iz teorije
muzike. Počeo sam prvo da učim šta je polovina, četvrtina i cela nota, a kasnije tetrahorde i ostalo. Sećam se kako mama žuri da odradi sve poslove kući, obučemo se spremimo i idemo na čas. Put od našeg sela, Ravanice do Kraljeva bi prošao u proveri. Mama postavlja pitanja, a ja joj odgovaram i na kraju naravno odsviram zadatu numeru za taj čas. Kada sam krenuo u treći razred osnovne škole upisao sam i nižu muzičku školu u Kraljevu, etno odsek frula u klasi profesorke Aleksandre Ane Savić, a kasnije u klasi profesora Borisava Miljkovića. I tada me je mama vozila u školu i čekala, nije smela da me pusti da putujem autobusom za grad sam, jer sam bio jako mali. Nakon dve godine si i ti upisala nižu muzičku i pomogla mi time što si me vodila u školu, putovali smo autobusom zajedno. Ja i dan danas mislim da si ti upisala muzičku školu ne bi li meni i mami pomogla, a onda je sam Bog učinio da se i sama pronađeš u etnomuzikologiji, veoma sam srećan zbog toga. Uz tebe sam se kasnije opuštao, naučio da se čuvam i počeo da putujem sam. Nije bilo lako. Dok su se sva deca posle dolaska iz škole igrala, ti i ja smo morali u muzičku školu, tri puta nedeljno. Mada, ne žalim jer sam radio ono što volim.
O svom učešću na festivalima, saborima i takmičenjima, govori Mateja:
-Sviranje na fruli prate mnoga takmičenja. Radovao sam se svakom od njih, želeo sam da
pokažem šta znam, vredno sam vežbao i uvek bio siguran u sebe. Svako takmičenje na koje bih išao uvek bi mi donelo neko priznanje, i kada nisu to prva mesta onda su druga dva ili neko priznanje. To mi je ulivalo sigurnost i saznanje da se nalazim među najboljima i
podsticalo me da još više vežbam ne bi li ih sustigao. Najponosniji sam na nagrade osvojene na saboru frulaša u Prislonici, kao i na dane provedene u Rači u edukativnoj radionici Bore Dugića, na humanitarne koncerte širom Srbije i država u okruženju. Član sam i u orkestru KUD-a ,,Železničar” u Kraljevu, i ponosan sam na drugarstvo i kolegijalnos koja tamo vlada.
Sada sa četrnaest godina više se radujem takmičenjima zbog razmene iskustva, dok mi je kao malom bilo bitnije da budem prvi.
Centralna vrednost u obrazovanju: -Po završetku osnovne i niže muzičke škole, upisao sam srednju muzičku školu, na odseku sam tradicionalnog pevanja i sviranja (etnomuzikološkom odseku), prva godina sam sada. Počeo sam da se školujem, samo iz jednog razloga. A to je da želim da budem sa frulom sve dok sam živ! Frula je jedan čaroban instrument i zaslužuje da sviranje na njoj usavršim u potpunosti. Želim da jednoga dana i ja postanem profesor, baš kao i moj profesor Miloje Lazović, i da podučavam decu baš kao što je i on mene. Želim da svoje frulaško znanje i iskustvo prenosim novim generacijama i pomognem da frula u narodu dobije mesto kakvo i zaslužuje!
