Rođena je oko 344. godine negde u Egiptu, a sa dvanaest godina je pobegla od roditelja za Aleksandriju, gde je živela razuzdano i razvratno. Iako neki pisci govore o njoj kao o prostitutki, ona sama govori da je često odbijala novac koji joj je nuđen za seksualne usluge, i da je bila gonjena jedino „neutaživom željom i neukrotivom strašću“. Nakon sedamnaest godina ovakvog života, krenula je brodom u Jerusalim povodom nekog hrišćanskog praznik, ne iz verskih razloga već nadajući se da će u gomili hodočasnika pronaći nove ljubavnike koji će moći da zadovolje njenu požudu. Prevoz do svetog grada je plaćala svojim telom. Prispevši u Jerusalim, nastavila je da se raskalašno ponaša, zavodeći omladinu, i strance i domaće.
Za vreme praznika Vozdviženija životvornog krsta Gospodnjeg, kada su svi krenuli ka crkvi, htede i ona ući u crkvu, ali je neka nevidljiva sila zadržavaše i ne davaše joj ući. Misleći da nju, kao krhku ženu, istiskuje iz reda guranje mnoštva, odlučila je da umeša u svetinu i da zajedno sa ostalima bude unesena u hram; međutim, opet je samo nju, čim bi se dotakla crkvenoga praga, neka čudna sila gurala nazad. Još nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da uđe u hram, pa uvidevši da joj se ne da, ona poče roniti suze, silno se kajući. I ugledavši ikonu presvete Bogorodice u dvorištu crkve, ona joj se u velikom strahu poče moliti za oprost grehova, obećavajući da će napustiti svet. Zatim još jednom pokuša ući u crkvu, i ovaj put uđe bez i najmanje smetnje. Pošto celiva časni krst, ona se vrati ikoni Bogorodice da joj zahvali, no u tom ču glas: „ako pređeš Jordan, naćićeš pravi mir!“ Ona odmah krenu za manastir svetog Jovana na obali reke Jordan, gde se pričesti. Sledećeg jutra, pređe reku i povuče se u arabijsku pustinju da tamo provede ostatak života. Sa sobom ponese samo tri vekne hleba, a nakon što ih je pojela, hranila se samo onim što je mogla naći u pustinji, uglavnom divljim rastinjem. Tako je proživela u pustinji 47 godina, u molitvi i borbi sa iskušenjima i strasnim pomislima.
Susret Svetog Zosima i Marije Egipcanke
Starac je dugo trčao, dok ono biće ne prileže u jednom potoku i ne viknu: avvo Zosime, prosti mi radi Gospoda, ne mogu ti se obrati ti, jer sam žena naga! Tada joj Zosim dobaci svoju gornju ha ljinu; ona se ogrnu i javi mu se. Ustrašen beše starac čuv ši svoje ime iz usta te žene nepoznate. Posle dugog navaljivanja njegovog žena mu ispriča svoje žitije.
Posle toga kada stajaše na molitvi vide je Zosima kako stoji uzdignuta na vazduhu. Ona ga zamoli da iduće godine donese joj Pričešće na obalu Jordana, a ona će doći da se pričesti. Iduće godine Zosima dođe s Pričešćem u veče na obalu Jordana, no čuđaše se, kako će svetiteljka preći Jordan. U tom vide prema mesečini, da ona dođe reci, prekrsti reku, i pođe po vodi kao po suhu. Kad je pričesti, ona ga zamoli, da iduće godine dođe u onaj isti potok gde su se prvo videli.
Zosima ode i nađe telo njeno mrtvo na onom mestu, i više glave na pesku napisano: pogrebi, avvo Zosime, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu, prestavila sam se 1 aprila u samu noć spasonosnog Hristovog stradanja po pričešću Božestvenih Tajni. Iz ovoga napisa dozna Zosima prvo njeno ime, i drugo i strašno čudo, da je ona prošle godine one iste noći kad se pričestila stigla u taj potok, do koga je on morao putovati 20 dana. I tako Zosima sahrani telo čudesne svetiteljke Marije Egipćanke. A kada se vrati u manastir ispriča celu istoriju njenoga života i čudesa, koja je on lično video od nje. Tako Gospod zna da proslavi pokajane grešnice. Sveta Marija spominje se još i pete nedelje Časnog Posta. Crkva je ističe vernim u te posne dane kao uzor pokajanja. Upokojila se oko 530 god.
